Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam. Antologija srpske urbane poezije

Pesnici ciji je izbor predstavljen u ovoj antologiji ne bave se restauracijom starih pesnickih formi i arhaizacijom jezika, niti glorifikacijom nacionalnih ideja. U njihovoj poeziji nema parastoskih litanija velikonacionalnih pesnika, ali ni ovestalih postmodernistickih postupaka. Poezija ovih pesnika govori o ljudskoj autonominji, o moci i nemoci jedinke pred svetom, zivotom i sopstevnim demonima... Njihova poezija nije apstraktna, ni hermeticna. Njihov pesnicki govor nije patetican, sentimentalan, placevan, ili egzaltiran. Niti himnican, uzvisen, starostavan i izvestacen. On je prirodan, govorni jezik grada, trgova, ulica, zivotnog okruzenja, jezik sobe i osobe, koji odrazava duh vremena u kome zive. Ambijent njihove pesme je grad, mitsko mesto poezije jos od Bodlera, preko Eliota i Ginzberga, do danasnjih dana. No, grad nije samo tema i nije samo mesto, vec je alegorija moderniteta koji ovi pesnici nose u svom senzibilitetu, u odnosu prema vremenu u kojem zive, prema jeziku kojim pisu. U njihovoj poeziji nema tzv. velikih tema i ideja ili vecnih istina. Oni ne neguju kult pesnika svestenika poezije, niti pak poeziju dozivljavaju kao tajnu religiju. Oni ne pisu u ime kolektiva, zajednice ili ideologije. Oni pevaju o stvarnom i mogucem, bez mistifikacija i misticarenja. Oni ne idealizuju, njihovo imaginiranje nikada nije iluzioniranje, oni dovode u pitanje, sumnjaju , preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i nemirenja. Oni najcesce pisu o tzv. obicnim, svakodnevnim stvarima, pojavama i dogadjajima iz zivota, iz perspektive individualizovanog pogleda na svet. Oni ne pisu znanjem, niti pak nekakvim tajanstvenim, bozanskim talentom. Oni pisu iz neminovne potrebe svojom osetljivoscu, inteligencijom, srcem i razumom, stalnim uzbudjenjem duha, kako bi rekli stari Grci.